I stari se ženili radi poroda

Danilo Nadaždin ima trideset i sedam godina. Živi u selu Prebilovcima blizu Čapljine. On je jedan od retkih ljudi u tom selu koji ima trideset i sedam godina.

U selu ima sedamdesetogodišnjaka, ali nema tridesetogodišnjaka. Između Danila Nadaždina i njemu po godinama najbližeg čoveka, postoji velika praznina. Najbliži po godinama čovek, nije čak ni odrastao. Ima svega petnaest godina.

U Prebilovcima, kraškom selu, gde se voda pije iz čatrnja, gde su vrtačice malene i posne, gde su kuće od kamena, krov od kemane, nebo od kamena, u tom pribrdskom, usijanom selu događale su se strašne stvari.

Zbog toga je Danilo Nadaždin nesrećan. Zbog toga Nadaždin ima smao dva-tri ispisnika. Zbog toga Nadaždin nema mlađih drugova. I zbog toga... zbog toga...ovde ljudi najviše na svetu vole decu...Ovde su deca seoska, svih kuća, svih domaćina.

Svi dobro znamo kad se završio rat. Selo je bilo prazno. Ni žena ni dece. Samo su tri žene preživele rat. Nigde dece. Zamislite: ni za onaj najtanji plač. Onaj najnemoćniji. I šta su radili ljudi? Ljudi su počeli da ograđuju razgrađeno. Ženili su se. Osnivali porodice. A u Prebilovcima rat se nije tako brzo završio. U selo su se vraćali starci. Da, starci. I nekoliko mladića. Nekoliko. Bili su ludi. Poludeli od užasa. Poludeli od bola.

U blizini je prostrano Hutovo Blato. Bogato ribom. Bogato ptičijim svetom. Dolaze strani turisti i lovci. Dolarima plaćaju svaku ubijrnu divljač. Mirno je Hutovo Blato. Leži prostrano i nabujalo. Zarađuje poneku paru našoj privredi. Tako je danas. A nedavno: nije mirno bilo Hutovo Blato. Ljudi su se sklanjali u močvaru. O tome ne žele da pričaju preživeli. Zagnjure se u vodu i satima ne izlaze na površinu. Dišu na trsku, kojom je bogat rit. Baš kao što su se stari Sloveni sklanjali od neprijatelja. Tako smo bar učili u čitankama. Da, davno nekad. A to se ponovilo. Posle koliko godina? Ljudi su bežali u Blato. Gnjurali se. I dišući na trsku spasavali glave.

Po selima je nastao pokolj. Prvi na udaru bili su Prebilovčani. Pred školom je nađeno osamdeset kolevki.

Nadaždin je nesrećan. On širi ruke. Pobile su mu ustaše osamnaestoro članova familije. Strašna cifra za jedno maleno hercegovačko selo: 780 žena i dece je nestalo u jamama.

O tome ne bi trebalo govoriti. Odmahnimo rukom. Ne ponovilo se...

Ljudi su se ipak vratili u selo. Razrušeni domovi. Pusta, hladna ognjišta.

Noći su bile kameno bele, kameno vrele.

Trebalo je nešto preduzeti.

A bilo je iskorenjeno preko trideset i šest porodica. Zar se tu nešto može početi?

Nekoliko staraca i nekoliko mladića.

Selo bez dece, selo bez žena. Selo bez mala. Bez krova nad glavom. Selo pustih, gorskih udovaca.

I tada se dogodilo čudo: starci su počeli da se žene. Progovorila je zemlja. Progovorio je život. I stari Dušan Šarić pokušao je nemoguće. Hteo je da rađa. Da ima naslednika. Da mu neko sačuva ime, Da ga produži.

I kad se rodilo dete on je dugo plakao u noći porođaja. Gorak i ponosan. Izžilio kao stari grm.

Starci su rađali decu. Ali nisu bili srećni. Za njima je ostao povelik komad života. Pa su novorođenoj deci davali imena svojih zaklanih prvenaca. I u novoj deci prepoznavali su pobijene dečake i devojčice.

Izgledalo je da prokletstvo neminovno dolazi. Nema spasa kamenim Prebilovcima. Pa ipak, život je pobedio.

Kamenim stazama kao ni u jednom hercegovačkom selu ne promiče toliko veselih dečaka i devojčica. I škola je puna, prepuna. Pa opet, nešto se neobično događa.

Nadaždin je sumorno oborio glavu:

- Poslednje dete rodilo se prošle godine?

- Šta to znači?

- Zar ne razumeš? Jedno jedino dete rodilo se prošle godine.

Shvatio sam.

- Nema više rađanja.

- Nema.

Ali porašće ovi dečaci i devojčice.

- Škola će biti zatvorena, dodade učitelj Ćetko Koprivica.

- Kakve to ima veze sa rađanjem?

- Selo nema srednjaka, nema ni omladine.

... Pre nekoliko dana u školi je održana mala svečanost. Dvoje troje dečaka i devojčica primljeno je u omladinsku organizaciju, jer su navršili petnaest godina. Prvi seoski omladinci...

Praznina je ogromna. Ničim ne može da se popuni. Rodilo se poslednje dete. Ljudi su uhodili jedni druge, nadali se, očekivali. Ali uzaman. Neće više biti poroda. Pa kao da je selo ponovo zavijeno u crno.

Starci šire ruke:

- Učinili smo šta smo mogli...vreme je da mirno sklopimo oči...

Prošlo je vreme osveta. Preostali Prebilovčani, koji su spasili glave u krševitim gudurama, smireno gledaju jedni drugima u oči. Užas je protutnjao. I vreme je da se mržnja zaboravi. A nesreća je došla iznenada. Sa ustašama. I kada je selo ostalo bez žena, bez dece, kada su mnogi muškarci pobijeni, preživeli su dokopali oružje. Niko nije verovao da će izvući živu glavu.

Strašan je to bio rat. Pa ipak, najstrašniji za ovo malo hercegovačko selo.

Ljudi nisu verovali jedni jedni drugima. A užasna smrt najbližih pozivala ih je na osvetu.

U selo dečaka i devojčica, u nekadašnje selo smrti, u selo starih udovaca, koji su se ponovo oženili, nedavno je prvi put posle rata zapevala i zaigrala prava svadba. Jedna jedina prava, normalna, prirodna svadba posle rata. Udala se najstarija devojka. Imala je šesnaest godina. Pa su starci oživeli. Pa su Nadaždin i nekoliko njegovih ispisnika zaigrali. Velika i, za druge ljude i druge prilike, neshvatljiva svečanost, koju oni iščekuju već petnaest godina, zbog koje žive. Jer to znači - život se ponovo začinje. Pa su svi bili brižni. Pa su svi bili svečani. Pa je svima devojka - udavača bila najbliža na svetu. Kao da je opšte dete. Seosko dete. Kao da su joj svi starci roditelji.

To je bio veliki trenutak. Kao da se čeka i dočeka žetva. Koja donosi rod. Koja nagraćuje trud. Koja obećava život.

Nadaždin pokazuje groblje: osamnaestoro leži pod zemljom.

A groblje nije groblje. Bodljikavom žicom obeležena utrina. Nikakvog znaka. Nikakvog belega.

A onda neodređeno ispruži ruku ka brdima.

Tamo se nalaze jame. U kraškom tlu. Duboke, strašne jame. Nemaju dna. Otud huji vetar. I kao da se čuje plač. A nema dna. Niko živ nije izašao iz jame, da bi rekao: ima li ili nema dna. Pa su ljudi navraćali na jame. Osluškivali. A dole, duboko u utrobi zemlje nešto cvili, nešto plače, nešto škrguće. O, kakvo je to prokletstvo! Čovek je ustanovio svečanost sahranjivanja i groblje da si sačuvao spomen umrlim i poginulim.

A tamo duboke jame. Pa huči podzemlje. A ljudi osluškuju: da li je to glas majke, da li je to glas jedinca?

... Bilo je podne i deca su buljukom izlazila iz škole. Veseli osnovci. Pa ipak nisu to deca slična ostaloj deci. Tragovi su ostali. I ne mogu se izbrisati. Dečak oseća očev pogled. Čudan pogled. Otac traži u njegovom liku nešto što ne može da nađe. I izgovara ime nekom davnom uspomenom. I dete zna: otac doziva svog prvenca čije je ime nasledio. Zna dečak šta se odigravalo u ovom kršu. Zna i pamti. I dobro je što zna i pamti. Zna dečak da se otac iskrada, odlazi noću na jeme i sluša...sluša...Pa se vraća umoran. Pa se vraća nesrećan. jer tamo huji...huji. Pa zar da se ne poludi? Huji i doziva, cvili i plače...Tamo leži prvenac...Tamo leže svi prvenci sela... Sve majke...

Na deci je ostalo selo...

Branko V. Radičević

_______

DUGA, Beograd, april 1959. godine

Reportaža je ilustrovana sa više fotografija koje je snimio njen autor.
Tekstovi ispod slika koje prenosimo izvorno potiču iz Duge. 
Pogledajte i fotografije kojima je ilustrovana reportaža "I stari se ženili radi poroda"

Pjesnik, romansijer, novinar i dječiji pisac Branko V. Radičević rođen je 1925. godine. Objavio je oko 70 knjiga od kojih su najpoznatije "Pesme o majci", "Sa Ovčara i Kablara", "Vojničke pesme", "Ponoćni svirači", "Seljaci"... Uradio je "Antologiju srpskog pesništva" kao i dvije antologije o seoskim spomenicima - krajputašima. Pokretač je muzičke manifestacije Dragačevska truba u Guči i pjesničkog Disovog proleća u Čačku. Umro je 13. januara 2001. godine.