Pismo Goše Vasine

(Zapisano u Prebilovcima kod Čapljine januara 1985. godine)

borba2134

Predvečerje. Snijeg obijelio Grabak i Bijelu vlaku. Putevi zatrpani. Goša, starica koja živi sama izašla je iz kuće na osami. Odlučila je da prekrati noć sijelom u Koviljke Dšanove. Koviljka, takođe, živi sama. Radi u trgovačkoj radnji u susjednom selu Klepci. Svaki dan zaruči obe ruke svakodnevnim potrepštinama za Danu Dukincu, Radojku Medanušu, Savu Dragićevu... i drugih desetak starica koje žive same.

          Nešto ranije nego je Goša pokucala na komšijska vrata, djevojka je oživjela peti zid, toplinom ispunjene stojne kuće.

          Promiču slike jedna za drugom. Dnevnik... ”U martu će poteći prvi kilovati struje iz Đerdapa II… U Ćeletovcima kod Vinkovaca puštena su u eksploataciju tri naftonosna polja... Drama otetog somalijskog aviona nastavlja se na aerodoromu u Adis Abebi... Glad u Africi. I pored dopremljenih količina hrane dnevno umire oko stotinu ljudi”.

          Riječ glad kao da ošamari Gošu. Zaustavi vreteno, kuđelju spusti   na koljena. Prvi put pogleda na peti zid.

          - ”Grehota, zbog gladnih i sramota za siti narod – reče starica tiho. Opljunu u šaku i pokrenu vreteno. Vuna nastavi put sa kuđelje između prstiju do pređe za džemper. Jadan - dodala je. Sit gladnom ne vjeruje”.

          Promiču slike iz zemlje i svijeta.

          Ne pobuđuju pažnju Goše Vasine.

          - ”Istorija Jugoslavije na kineskom” nagna Gošu da odloži kuđelju. Pažljivo sluša. ”Knjiga u kojoj jugoslovenski autori obrađuju život naših naroda od sedmog vijeka do 1945. godine sadrži 860 stranica i 600 hiljada kineskih znakova”.

          - Moj pokojni Vaso bio je u Kini. Pomogla mu je ta Kina da umre. Vazda je nešto pisao o putu po toj dalekoj zemlji. Jedan pop lijepo ga obanđijao da će mu to objaviti pa je jadan prodao gotovo sav imetak. Bio je i oglas kod stare rampe u Čapljini. ”Prodajem sve osim šuše (koze) i Goše,” – to mene grohotom se nasmija Goša. Nikad knjige nije ugledao. Prije nego će umrijeti zakleo me da njegove pisanije zakopam sa njim u grob. Uradila sam to.

          Po treći put Goša pogleda na peti zid kada se govorilo o vremenskoj situaciji.

          - Šta ono rekoše Koviljka, žalosna nebila? Je li ono zagrađen put od Čapljine prema Trebinju preko Hutova i Ravnog?

          - Zatvoren! Jeste! Do daljnjeg.

          - Bome napisaćeš mi pismo Vladi u Trebinje. Rekao je da će sutra doći, a neće moći. Napiši mu pismo. Ja ću govoriti, a ti, dobro dijete, piši. Znaš da sam ćorava kod očiju.

          Goša govori, Koviljka piše.

          - ”Dragi Vlado i ostali, ja sam dobro i zdravo koje i tebi i tvojoj familiji želim na isti način. I kod nas ima snijega. Bome je povelik. Kuća mi žalosna nebila zatrpaće mi put pa neću moći ni u avliju po drva, a dobro sam ih položila. Kupila sam ti med u Dane Meduše. Pare, kad budeš dolazio, nemoj donositi…”

          - Jesi li napisala moja Koviljka? Jesi! Aha! E sad napiši i ovo.

          - ”Nemoj pare slučajno slati poštom. Ja sam prodala ono dvoje kozlića i meni pare nisu potrebne. Nemoj se sekirati”.

          Napiši još samo ovo – ”Drva što ste nakupili ovdje na Kravarici položila sam u dobar čas. Dobro gore k o u klačini. A, i led je, vrag da ga odnese. Danas sam dobila pismo od Darinke iz Subotice. Piše mi da su ona i njeni dobro i zdravo. Nemam više šta da ti pišem, primite pozdrav. Goša”.

          Sine, reče Goša Koviljki. Ne budi ti zapoviđeno. Napiši mi još jedno pismo. Mom Radovanu u Australiju.

          Treba ti drugačije pismo.

          - A, ja. Treba mi šareno pismo. Dela ti napiši pismo, a kovertu šarenu naći ćemo kasnije.

          U međuvremenu pored Goše i zapisivača ovih redova na sijelo su stigle komšije; Danilo odozgo sa Ćukovine, baba Olga, Dana sa vrh sela. Mika Ćaćina, Spasoje i Sena sa Malte i Paulina. Slike na petom zidu promiču. Interesuju mlađe, Miku Ćaćinu i Paulinu.

          - Evo vidiš ove Koviljke, zlatno je to dijete. Nije samo što mene posluša, nego i druge starice u selu. Ja u selu, kažu, primam najviše pisama. Na svako je ona svojom rukom i mojim umom odgovorila. Nikad me nije odbila.

          Dela moje dobro dijete uzmi papir i olovku da napišemo pismo mom sinu Radovanu.

          - Puno nas je u kući!?

          - Neka, samo ti piši.

          - ”Dragi moj sine Radovane, dobila sam nedavno pismo od tebe i sve sam razumjela šta mi pišeš. Drago mi je da su djeca porasla. Nisi mi pisao uče li u školi po našem jeziku. Pitaš me što ti ne pišem? Mogu ti, moj sine, kazati da ja nisam dobila toliko pisama koliko ti pišeš da si poslao. Starim moj Radovane, moje radovanje a i selo stari. Manje hodam. Ne mogu da radim, ali nisam pala na postelju i odmah je dobro. Toga se najviše bojim. Željela bi znati hoćeš li ikada ovamo iz te proklete tuđine? Ako nećeš onda mi piši češće. Voljela bi majka da dođeš ovamo. Kada čujem djecu u selu, pred oči mi dođu moja unučad. Gledam ih a nikad ih nisam vidjela. Plačem i milujem ih. Radost i plač tuđe djece svaki dan me nagone na plač. Isplačem se k o kiša. Kako su mi unučad i nevjesta? Kako si ti? Hoćeš li ikada ovamo? Kako živiš? Pozdravi sve svoje i primi puno pozdrava od tvoje majke Goše”.

          Otvrdlom šakom Goša je prihvatila kraj kotule. Dotrajalom kotulom pokupila je suze.

          Niz lice plemenite djevojke Koviljke suza je potekla.

          Mika Ćaćina i Pauliva i dalje su zurile u peti zid.

          Olga je rekla, šta ćeš moja Goša, takav je život.

          Dana je duboko uzdahnula. Danilo, Sena i Spasoje su šutjeli.

          Iz njedara Goša je izvadila šareno pismo.

          - Ovdje je atresa mog Radovana. Evo ti pare i sutra kupi poštansku marku i otpremi pismo.

          Peti sid je još živ. Na polju pada novi snijeg.

          U samoći Goša, ipak, nije sama.

Reportaža koju je autor Aleksa Dragić objavio na konkursu ”August Cesarac” nedeljnog izdanja dnevnog lista Borba za novinsku reportažu, 20-21 jula 1985. godine. Reportaža sa bilješkom o Goši u rubrici Štampa o Prebilovcima nalazi se od aprila 2018. godine

Gosa Dragicevic

Goša Ždrakanović- Dragićević (1902-1994)

U aprilu 1992 starica je ostala sama u napuštenim Prebilovcima. Hrvatski vojnici zatekli su je na čatrnji pred školom. Pitali su je; znaš li ti starice koja smo mi vojska? Da ste živi, čija ste da ste, samo nek niste ustaše. Odveli su staricu u Čapljinu gdje je umrla prirodnom smrću dvije godine kasnije (1994). Bila je sahranjena na pravoslavnom groblju u Čapljini, odakle je 2005. godine prenio Božo Bulut i sahranio u porodičnu grobnicu pored njenog Vase. Slika koja ilustruje ovu bilješku uzeta je sa nadgobnog spomenika Goše i Vase Ždrakanovića- Dragićevića.

 

 

 

joomla template gratuitjoomla free templates
2020  Prebilovci  globbers joomla template