Tužilaštvo zaustavilo iskopavanje grobnih mesta u Prebilovcima

Težak put do žrtava

Najnovija iskopavanja trebalo je da otkriju istinu da li se kosti još nalaze pod zemljom kripti ili su, pre rušenja i miniranja u junu 1992. godine, odnete i bačene ko zna gde

BILEĆA - Iskopavanje ruševina crkve i kripte u Prebilovcima kod Čapljine, gde su radnici Zavoda za zaštitu spomenika Republike Srpske tragali za kostima Srba koje su pobile ustaše tokom Drugog svetskog rata, prekinuto je. Nalog za prekid izdalo je Tužilaštvo BiH. To je juče potvrdio portparol Tužilaštva Boris Grubišić, koji ističe da oni koji bez prethodno pribavljenih zakonom propisanih dozvola iskopavaju grobna mesta čine krivično delo.

Srpsko nacionalno društvo "Prebilovci" sa sedištem u Beogradu, koje je inicijator iskopavanja, još u martu ove godine predalo je tužbu Tužilaštvu BiH protiv rušitelja crkve i kripte u Prebilovcima, tvrdeći da je reč o novom zločinu koji ima krajnji cilj da sakrije genocid ustaše nad srpskim civilima 1941. godine.

- Naveli smo i imena pojedinih pripadnika Hrvatskog veća odbrane i regularnih snaga Hrvatske koji su, u junu 1992. godine, učestvovali u rušenju kripte i crkve u Prebilovcima i obavestili Tužilaštvo BiH o početku iskopavanja. Kako niko od njih nije stigao na lice mesta kada su 30. maja počela iskopavanja, pokazuju da je izvršen novi zločin jer su kosti iz kripte razbacane kojekuda. Iz Tužilaštva su, međutim, poslali svoje službenike s nalogom za prekid radova - ističe Radoslav - Bato Bulut iz Srpskog nacionalnog društva "Prebilovci".

On navodi da su se pre početka radova obratili i MUP-u Čapljine i pokušali da stupe u kontakt sa tužiocem, koji ujedno izražava bojazan da će se sada sve otegnuti unedogled.

Radnici Zavoda za zaštitu spomenika RS prilikom dosadašnjih kratkotrajnih iskopavanja, koja je trebalo da traju mesec dana, pronašli su veliku bombu, takozvanu "krmaču", dugu oko metar i 30 centimetara. Za sada je nepoznato ko je bombu postavio i sa kakvim namerama i u koje svrhe je ona trebalo da posluži.

U kripti, izgrađenoj ispod spomen-crkve u Prebilovcima, nalazile su se kosti nekoliko hiljada Srba izvađene pre 17 godina iz hercegovačkih jama u koje su ih bacile ustaše. Samo iz Prebilovaca ustaše su ubile i u jame bacile 830 žena, dece i staraca.

Najnovija iskopavanja trebalo je da otkriju istinu da li se kosti još nalaze pod zemljom u kripti ili su, pre rušenja i miniranja u junu 1992. godine, odnete i bačene ko zna gde.

______

Glas javnosti, Beograd 6. juna 2007. godine. Na www.prebilovci.net od 7. juna 2007. godine

 

Niko ne može da ospori zločin u Srebrenici ali ni dvostruki zločin u Prebilovcima

Prećutkivanje genocida i narastanje stida

     Zašto su predsednik Hrvatske Stjepan Mesić i hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić među najogorčenijim zbog presude Suda u Hagu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore? O kojim zločinima Mesić i Komšić rado govore, a o kojima uporno ćute? Zašto ćute o zločinu drugog ubijanja žrtava ustaških zločina sahranjenih u Prebilovcima?

     Stjepan Mesić predsednik Republike Hrvatske je, skoro uvek kad je nešto govorio o ratu u Bosni i Hercegovini, pominjao i masakr nad muslimanskim muškarcima u Srebrenici. On nikad nije imao dileme da se radi o zločinu genocida, što je nakon takve kvalifikacije ovog zločina u nekim presudama Tribunala za bivšu Jugoslaviju potvrđeno i presudom stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Zbog toga je bilo sasvim očekivano da se Stjepan Mesić oglasi i povodom presude Međunarodnog krivičnog suda po tužbi za genocid BiH protiv SR Jugoslavije. Bilo je očekivano i da Stjepan Mesić bude razočaran izrečenom presudom. Željko Komšić je, kao član kolektivnog šefa Hrvatskoj susedne države BiH, po državničkom rangu ravan Stjepanu Mesiću.

Ali, kako je po stažu u vrhu državne politike ovaj bivši ambasador u Beogradu u odnosu na Mesića pravi početnik njegova ranija razmišljanja o zločinu u Srebrenici nisu bila ni približno javno poznata kao Mesićeva. Zato je u izjavi povodom izrečene presude po tužbi njegove države, koju dosadašnji hrvatski članovi Predsedništva nisu podupirali sa velikim entuzijazmom, nadoknadio sve. Posebno dodatkom o njegovom znanju istine o tome šta se u ratu dešavao i  kako u vezi toga treba da vaspitava svoje dete.

     Stjepanu Mesiću i Željku Komšiću niko ne može da spori pravo da govore o svim ratnim zločinima. Njih dvojica imaju i jasne političke razloge da se posebno bave zločinima počinjenim nad Bošnjacima u Bosni i Herecgovini od strane Srba, a zločin u Srebrenici je nesumnjivo najveći. Imaju dosta političkih motiva i da izraze nezadovoljstvo presudom Međunarodnog krivičnog suda, zbog toga što to nezadovoljstvo izražava i ogromna većina Bošnjaka.

     Mesić je svoj preobražaj od člana prvog HDZ rukovodećeg tima iz vremena otvorenog koketiranja ovog pokreta sa ustaštvom i čoveka koji je bio ponosan na izvršeni zadatak u rasturanju Jugoslavije, u postojanog antifašistu i svedoka Tužilaštva u Hagu protiv razbijača jugoslovenske zajednice temeljio na distanciranju od Tuđmanove podrške Hrvatima u Bosni i Hercegovini u vreme muslimansko-hrvatske faze rata u ovoj državi. To je izazivalo bes dela hrvatske javnosti, a posebno ''najboljih Hrvata na svetu'', kako su slovili Hrvati iz zapadne Hercegovine u vreme uspona HDZ, kad je i Mesić sa mitinga ove stranke u Posušju mogao da preti Srbiji. Ali, to mu je u predsedničkoj trci donelo više koristi nego podrška hercegovačkih Hrvata Jadranki Kosor, jer su ovi u međuvremenu u Zagrebu prepoznatljivi kao dobitnici iz vremena domoljublja. 

     Komšić je za hrvatskog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine izabran zahvaljujući bošnjačkim glasovima. Uz sve Željko Komšić je bio i odlikovan je pripadnik Armije Bosne i Hercegovine, koja je i po njegovom priznanju postala muslimanska vojska, ali on i dalje ceni važnijim prvobitne multnietničke ciljeve te armije. Bez obzira što su više služili za spoljnu upotrebu. Željko Komšić teško može da računa da će na najviše državne funkcije da bude biran bez bošnjačke podrške i svojevrsnog izbornog inženjeringa na štetu izrazito malobrojnijeg naroda u Federaciji.

      Angažovanja Mesića i Komšića u vezi zločina nad Bošnjacima koje su počinili Srbi, sa naglaskom na genocid u Srebrenici, pored njihovih posebnih političkih motiva, povezano je sa ostvarivanjem još najmanje dva strateška cilja oko kojih postoji značajna saglasnost u hrvatskoj eliti. Jedan od tih ciljeva je dugoročno hrvatsko-bošnjačko partnerstvo i razumevanje između Zagreba i Sarajeva, koje najbolje funkcioniše u situaciji zategnutosti na srpsko-bošnjačkim relacijama. Drugi je da se na ovaj način relativizuje i umanji i zločin genocida nad srpskim narodom počinjen od strane NDH.

     Iako mora da se kaže i to da je Stjepan Mesić svojim izjavama o zločinu genocida u Jasenovcu i zločinima počinjenim tokom ''Oluje'' izazivao gnev raznih domoljubnih udruženja on nije propuštao priliku da rečito govori o svim zločinima tokom ''agresije'' na Bosnu i Hercegovinu. Manje rečito govorio je o mešanju Hrvatske u muslimansko-hrvatski rat, a za angažovanje Hrvatske u ratu u Bosni i Hercegovini u vreme muslimansko-hrvatskog savezništva protiv Srba i dok je on bio do Tuđmana kao da nije znao. O tome kao da ništa ne zna ni Željko Komšić, koji je mogao da zna mnogo da ga je za vreme ambasadorskog službovanja u Beogradu interesovalo otkud toliko Srba iz Bosne i Hercegovine, građana države koju predstavlja, izbeglih u Srbiji.

     Možda Stjepan Mesić i Željko Komšić do skora ništa nisu znali ni o zločinu ponovljenog ubijanja više od 3.000 žrtava ustaškog genocida 1941. godine, koji su bili sahranjeni u Spomen crkvi Sabora srpskih svetitelja u Prebilovcima, učinjenom juna 1992. godine. Ovaj zločin, nezabeležen u poslednjim ratovima na području bivše Jugoslavije, učinjen je razaranjem ove crkve i kripte u kojoj su bile sahranjene kosti nevinih stradalnika i njenom uništavanju tako da se ne zna ni za trag njihovog praha. Ovom zločinačkom činu prethodila je ofanziva združenih snaga vojske Republike Hrvatske i lokalnih snaga HVO-a i HOS-a, koju je planirao i njome rukovodio general zbora Vojske Hrvatske Janko Bobetko. Ovu akciju na deo teritorije Bosne i Hercegovine, na levoj obali reke Neretve, general Bobetko je nazvao ''Čagalj'' i o njoj je detaljno pisao u knjizi ''Sve moje bitke'', koju je štampao u Zagrebu.

     Stjepan Mesić, kao visoki državni dužnosnik, je za ovaj pohod dela snaga vojske Hrvatske pod komandom Janka Bobetka znao u vreme kad je on preduzet. Njemu nije ni trebala generalova knjiga da se upozna s jednom od činjenica vezanih za angažovanje vojske njegove dražave u ratu u Bosni i Hercegovini. I pored toga državni činovnici, koji su u njegovo ime odgovorili na molbu društva koje okuplja srodnike i poštovaoce žrtava, drugi put ubijenim u Prebilovcima juna 1941. godine da im se pomogne u traženju istine o sudbini njihovih kostiju, nastojali su da reše odgovorom da se radi o teritoriji druge države. Na ponovljeno obraćanje i pojašnjenje da se radi o zločinu učinjenom u vreme ofanzive uz učešće oružanih snaga države Hrvatske i pod komandom generala te države nije stigao nikakav odgovor.

     Željko Komšić, ratnik Armije BiH koji o ratu u kojem je učestvovao zna prvenstveno na osnovu onoga što je video, možda i nije znao za ovaj zločin koji se desio u vreme prve uspešne ofanzive savezničkih snaga koje su se borile protiv ''srpske agresije''. Od kada je član Predsedništva Bosne i Hercegovine trebao bi da zna. Posebno zbog toga što je isto društvo tražilo i od njega, kao i od druga dva člana Predsedništva, da se podupru njihova nastojanja da saznaju za sudbinu zemnih ostataka svojih srodnika, da odgovorni za ovaj zločin odgovaraju i da se onemogući ispunjavanje njihovog zločinačkog cilja.

     Nije nikakvo čudo što je i Mesiću i Komšiću daleko lakše da govore o srpskim zločinima nad Bošnjacima, posebno o zločinu genocida u Srebrenici  nego o ovom zločinu u Prebilovcima. To nije nikakva posebna osobina ova dva političara i po tome se oni ne razlikuju od velike većine hrvatske i bošnjačke elite, ali i dobrog dela srpske elite. Kad je u pitanju ovaj zločin drugog ubijanja žrtava ustaškog genocida njihov ignorantski odnos prema ovom zločinu mogao bi, u najmanju ruku, da naiđe na razumevanje ovog dela srpske elite.

     Pre svega zbog činjenice da ovaj deo srpske elite stoji na stanovištu da je ekshumacija kostiju žrtava ustaškog genocida iz kraških jama učinjeno u funkciji podsticanja srpskog nacionalizma. Skoro kao planirana akcija od jednog centra, u sklopu opštih srpskih priprema za ostvarenje projekta ''Velike Srbije''. Prema ovim mišljenjima kosti stradalnika nije trebalo ni ekshumirati iz jama  koje su bile mesto njihove smrti. Grob nevinih žrtava je trebao da ostane tamo gde su odredili njihovi dželati i potvrdile vlasti koje su betonirale jame u kojima su mučenički umirali. Kao da ove ustaške žrtve zbog načina svoga stradanja i onih koji su ih ubili, ili zbog vremena koje je proteklo od vremena njihove smrti, izgubile pravo na dostojnu sahranu. Posebno na sahranu uz crkveni obred od strane Srpske pravoslavne crkve, jer su umrli samo zbog toga što su bili pravoslavni hrišćani.

     Zastupnici stanovišta da je ekshumacija i sahrana kostiju žrtava ustaških zločina bila samo u funkciji nacionalističke akcije mogu i da se pozovu na neke činjenice. Pre svega na to da se u ovoj aktivnosti angažovala i SDS i da je predsednik ove stranke dr Radovan Karadžić bio glavna politička ličnost prisutna na dan sahrane žrtava u Prebilovcima. Na ovoj sahrani patrijarh srpski gospodin Pavle je služio upokojni obred. Činu sahrane stradalnika u ustaškim zločinima u Prebilovcima prisustvovao je veći broj političkih zvaničnika i drugih gostiju iz Srbije i Crne Gore.  Većina gostiju iz Beograda se, prema raznim kriterijumima ubrajala i ubraja u kategoriju ''velikih Srbi''.

     Nesporna je i činjenica da je u vreme narastanja nacionalističkih strasti upoznavanje javnosti sa podacima o stradanju srpskog stanovništva u ovom delu južne Hercegovine moglo dodatno da podstiče srpski nacionalizam. Ništa manje i ništa više nego što je to na podsticanje drugog nacionalizma uticalo održavanje prvog velikog skupa SDA u Foči, na mestu stradanja muslimanskog stanovništva u četničkim pokoljima 1942. godine i druga podsećanja na muslimanske ratne žrtve iz tog vremena. Ili šta je značilo inisistiranje na činjenici da je stradanje ustaša i domobrana kod Blajburga najveća tragedija hrvatskog naroda u poslednjem svetskom ratu.

     Šta su sa svim što se na političkoj sceni Bosne i Hercegovine i Jugoslavije činilo 1990. i 1991. godine mogli da imaju ubijeni od juna do avgusta 1941. godine? Je li iko imao ikakvo pravo da, zbog bilo kojeg razloga vezanog za političe odnose u tom vremenu, ospori njihovoj rodbini da ih konačno dostojno sahrani? Posebno, ko je to mogao da ospori već ostarelim preživelim muškarcima iz Prebilovcima koji su dočekali da nakon pola veka sahrane svoje supruge i decu, ubijene u jami u Šurmancima 6. avgusta 1941. godine, ili novom naraštaju ovog sela da sahrani braću i sestre, rođene i ubijene pre nego što su se oni rodili?

     I oni koji papagajski ponavljaju da kosti nije trebalo da se diraju znaju da to nije mogao da spreči niko. Ako im to nije bilo dovoljno jasno u vreme kad su iluzije o ''ostvarenom bratstvu i jedinstvu'' još nisu bile nestale trebalo bi da bude nakon poslednjih ratova na ovom tlu. Kad više niko i ne postavlja pitanje zbog čega  porodice ubijenih žele da znaju gde su tela njihovih najbližih i što kad to saznaju žele da ih sahrane. Zbog toga se i dalje traga za svim nestalim, a ovo traganje ima nedvosmislenu međunarodnu podršku. Nađeni posmrtni ostaci se ekshumiraju iz svih masovnih i pojedinačnih grobnicama i sahranjuju na način dostojan čoveka.

     Niko se i ne usuđuje da se javno pita zbog čega se to čini, a pogotovo da ekshumaciju i sahranu žrtava ratnih zločina dovodi u vezu sa mogućim pogoršanjem međunacionalnih odnosa. Naprotiv, istina o svim zločinima, koja se upotpunjuje otkrivanjem još nepoznatih grobnica i ekshumacijom žrtava, smatra se prvim uslovom međunacionalnog pomirenja. Drugi uslov istinskog pomirenja je sudski progon svih odgovornih za učinjene zločine. Zbog toga i bilo kakvo postavljanje pitanja povodom ekshumacije i sahranjivanja žrtava iz poslednjih ratova bi teško moglo da naiđe na bilo čije razumevanje, a posebno nečije protivljenje porodicama ubijenih da sahrane svoje srodnike na način kako to oni žele. Jer, ko je i kakvim argumentima mogao da ospori da se žrtve masakra u Srebrbenici sahrane u memorijalnom centru ''Potočari''

     Zašto se onda, i nakon svega što se desilo, prema želji rodbine jednog dela ubijenih Srba sa područja Čapljine i Stoca 1941. godine od strane ustaša, koji nisu bili sahranjeni kao druge žrtve ovog genocida sve do avgusta 1991. godine kad su sahranjeni u Prebilovcima zadržava drugačiji odnos? Kako ni nakon skoro 15 godina od dana njihovog drugog ubijanja traje svojevrsna zavera ćutanja o ovom zločinu da najbliži srodnici ne znaju ni za prah njihovih ostataka i samo mogu da dođu na pusto mesto, koje je trebalo da bude njihovo počivalište, zapale sveće i mole se za pokoj duša čijim zemnim ostacima nisu dali da počivaju u miru ni u grobu?

     Povodom zločina u Prebilovcima ima još mnogo pitanja i ni jedan pravi odgovor, a što je najtragičnije ne naziru se ni pokušaji da se dođe do odgovora na tri najznačajnija: Šta je učinjeno sa posmrtnim ostacima žrtava, da li su trajno uništeni ili sklonjeni?; Ko je odgovoran za učinjeni zločin? Na koji način će se, koliko je to moguće, da saniraju posledice ovog zločina? Odgovori na ova pitanja ne mogu da se izbegnu, a svako dalje odlaganje će da bude samo pokušaj da se trajno zametnu tragovi jednog od zločina fašističke države kakva je bila NDH. Verovati je da će u sedmoj deceniji od pobede nad fašizmom to da bude samo neuspeo pokušaj.

_________

”Istina”(www.istina.at), srpske internetske novine, Srbija, Crna Gora, Republika Srpska, Republika Srpska Krajina, Godina III, broj 103, 25. mart 2007. godine. Beč (Wien). Osnivač i odgovorni urednik Petar Milatović. Autor priloga «Prećutkivanje genocida i narastanje stida» je Milan Tasovac, Na www.prebilovci.net od aprila 2007. godine.

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template