Umirovljeni episkop Atanasije osveštao drveni krst na mestu Spomen-crkve u srpskom selu Prebilovci kod Čapljine

Ubijenu suprugu prepoznao po lancu


U pogromu tokom Drugog svetskog rata uništene su 52 srpske familije, a 36 ognjišta je ugašeno. Masovnu grobnicu u junu 1992. godine hrvatska vojska uništila, kao i crkvu, koja je razorena eksplozivom

Jedan hrvatski mladić, pričaju meštani, sleteo je kolima u jarak pored puta koji vodi ka srpskom selu Prebilovci. Crni "jugić" bosansko-hercegovačkih tablica ostao je na tom mestu nekoliko sati. Kad su, još golobradog vozača, pitali zašto je vozio baš tim putem, rekao je da je razlog jednostavan - tuda, pored razorenog sela, niko ne prolazi!

Dečko je samo delimično bio u pravu, jer se, inače, mali broj meštana višestruko uvećao proteklog vikenda, kada su se Prebilovčani sećali svojih mrtvih. Pun autobus putnika iz Beograda i Novog Sada uputio se, kako rekoše, u zavičaj. Tužan povod, ljudima koji se dugo nisu videli, bio je dovoljan razlog da se u oku zaiskri po neka suza radosnica. Autobus su u "centru" sela, ispred zidina škole, sačekali skoro svi meštani.

Ne zna se da li je emotivnije bilo na dočeku, ili kada su gosti krenuli nazad. Zahvaljujući srdačnim Hercegovcima, svako, ali baš svako, osetio bi se kao kod svoje kuće. A ako uzvratite istom količinom pozitivnih emocija, ko zna, možda vas prime i u svoja srca, uz reči da su vam njihova vrata uvek otvorena.

Put je organizovalo Srpsko nacionalno društvo "Prebilovci", a razloga da se baš 5. i 6. avgusta toliki svet okupi tamo bilo je više. Na mestu nekadašnje Spomen-crkve postavljen je i osveštan veliki drveni krst. Svetu arhijerejsku liturgiju i parastos tom prilikom služio je umirovljeni episkop Zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić. Istovremeno, obeležena je i 15-godišnjica od osvećenja temelja Spomen-crkve Sabora srpskih svetitelja i prebilovačkih mučenika i od polaganja moštiju u njenu kriptu, kao i 65 godina od stradanja Prebilovčana.

Crkve više nema. Ni moštiju. Od juna 1992. godine, kada ju je hrvatska vojska, HVO i HOS, uništila. Milenko Jahura, iz Srpskog nacionalnog društva "Prebilovci", priča da je crkva u Prebilovcima tada razorena eksplozivom. U kriptu su čak ubacili avionsku bombu, takozvanu krmaču, jer drugačije nije moglo.

- Jednoj firmi iz Metkovića povereno je poravnanje terena i na njemu je stvorena - deponija! I seosko groblje nije bilo pošteđeno, kosti nekih pokojnika su spaljene, a druge odnete nekuda - priča Milenko Jahura i dodaje:

- Sudbina moštiju koje su bile u kripti Spomen-crkve nepoznata je do današnjeg dana! Koliko znamo, niko se od zvaničnika, nije interesovao za njihovu sudbinu.

Za razliku od Drugog svetskog rata, niko od Prebilovčana tokom devedesetih nije stradao. Ali, selo je opljačkano, a centralno naselje i dva zaseoka, Kuline i Grlić, zapaljeni. Danas, najveći broj Prebilovčana uglavnom živi život izbeglica. Jednom godišnje se, kažu, ovako okupljaju. A ima ih na raznim stranama, Šabac, Bratunac, Švedska?

U pogromu tokom Drugog svetskog rata uništene su 52 familije, a 36 ognjišta je ugašeno. Mladen Bulut imao je, na Ilindan 1941. godine, 13 godina. Meštani su, priča, mislili kako decu neće niko da bije. Tako su nesrećni očevi, ne sluteći u šta će se sve "izroditi", decu vraćali u selo. Pravo u smrt.

Ćirina kuća

Svi članovi porodice Tripka Ćirića stradali su u Drugom svetskom ratu od ustaške ruke. Supruga Stana i desetoro dece. Devet kćeri i sin. Majka je sa ćerkama živa bačena u Šurmanačku jamu, a otac je zaklan u dolu, pod selom, sa trogodišnjim sinom u naručju.

Stradalo 500 srba

- Ustaše su opkolile selo 3. na 4. avgusta. Neke starije ljude i bebe su ubijali gde su ih zaticali. Bebe su hvatali za ruke i noge i "lupali" ih o zid škole. Devojke su silovali pred majkama. O svim zverstvima nama su svedočile Joka Ekmečić, majka Milenka Jahure i Mara Bulut, moja majka - priča Mladen Bulut.
- Tog dana stradalo je oko 500 žena i dece, bačeni su živi u Šurmanačku jamu kod Međugorja. Među 500 čeljadi bilo je 300 dece do 14 godina. Ustaše su posle u hajkama pohvatali oko 330 muškarca, a neki su se dobrovoljno javili, jer nisu hteli da žive, kad su im svi pobijeni - kazuje Bulut.

Prema ustaškim izvorima, samo iz Prebilovaca je ubijeno oko 820 Srba, dok je na području nekadašnjeg stolačkog sreza (danas su to opštine Čapljina, Stolac i Neum) ubijeno njih 4.000 - bacanjem u jame. Jedna od njih je i Korićka jama u koju su, tokom 4. i 5. juna 1941. godine, bačena 134 Srbina. Kosti su izvađene iz jame 1953. i 1956. godine i pohranjene u zajedničku spomen-kosturnicu u centru sela Korita.

Kada su s jeseni 1990. kosti mučenika izvađene, oprane i prenesene u Prebilovce, desilo se da je Tripko Ekmečić prepoznao među kostima lančić svoje supruge, ubijene u drugom mesecu trudnoće. Kažu, istog trenutka srce mu je prepuklo, pa se deda Tripko smatra "zakasnelom" žrtva ustaškog terora. Meštani pričaju o Iliji Šakoti, koji je među krvnicima prepoznao svog komšiju, muslimana, izvesnog Delića. Pozvao ga je da se "oproste" ko ljudi, zgrabio je tada njegovu pušku i Deliću nije bilo spasa? Posle su, kažu, u toj jami, našli i mučiteljevu pušku među kostima žrtava.

- Ivan Jovanović, zvani Crni, osuđen je na smrt sa još nekoliko ustaša 1957. godine. Uhvaćen je prošle godine u jednom selu kod Subotice. Pored Joze Prusca, Mirka Arara, Joze Jerkovića i još nekih, taj Crni je bio glavni u ubijanju dece - priča Milenko Jahura. - Možete zamisliti, jama duboka 66 metara, vertikalno je pad 27 metara. Većina bačenih je, verovatno, ostajala živa jer je padala na leševe. Onako slomljeni umirali su u najvećim mukama - priča Jahura.

Dalji rođak deda Mladena, Pavle Bulut, priča nam da su od predratne generacije Buluta živa još njih trojica: Mladen, sedamdesetdevetogodišnji Pavle i Maksim Bulut, osamdesetdevetogodišnjak koji živi u Beogradu.

- Nas 16 dečaka, koji smo pobegli u brda sa očevima, preživeli smo. Majke koje su se vratile u selo, sa sitnom decom, nisu bile te sreće - priča Pavle Bulut.

- Kad je rat završen, muškarci su sve radili! Bilo je strašno, al' preživelo se! Posle godinu, dve, tri udovci se poženili, rađala se deca. Pa su tek '52. godine stigli prvi đaci u školu. A 17 godina kasnije prvi vojnik otišao je u vojsku-Jovan Jovo Dragićević. Posle se selo obnavljalo, ali nikad nije bilo kao pre rata. Tek posle 50 godina selo je imalo žitelja kao do 1941. godine - kaže Pavle Bulut.

Čika Marko, meštanin, priča nam da je najveća - Šurmanska jama, ujedno i sinonim stradanja Srba.
- I tu se pojavila Gospa, njoj slava i milost, što se mene tiče. Al' ja mislim da to nije moja Gospa! - priča čika Marko, i dodaje da Hrvati slave dan kad su "oslobodili" ovo mesto kao "lipljanske dane".

Od njega čujemo još jednu jezivu priču, majka je rasporena, iz utrobe izvađena beba, krštena, pa potom vraćena u svoju mrtvu majku, a stomak zašiven!

* "Glas javnosti" (Beograd), 8. avgust 2006. godine. Reportaža iz Prebilovaca objavljena u rubrici "Ljudi i događaji" na strani 17. U vrijeme SFRJ i komunizma o Prebilovcima se šaputalo. O Prebilovcima se danas, uglavnom, šuti. Svetu arhijerejsku liturgiju sa parastosom u ovom selu, koja je održana tačno na 65-tu godišnjicu stradanja sela i 15-to godišnjicu sahrane moštiju, uz ovu reportažu u "Glasu javnosti" zabilježili su samo RTV Srpske i Radio-Trebinje. Ni jedan medij, elektronski ili štampani iz Federacije BiH nije se udostojio da pošalje svoje ekipe u Prebilovce. Ime sela kao da je protjerano iz federalnih medija kao što su prije 15 godina protjerani njegovi žitelji.

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template