Drugi o Prebilovcima

Zorana Durković

Umesto cveta i sve će na kemenu prebilovačkom prilažem, za sada, reč

Je li vam se ikada dogodilo da imate snažan osećaj da ste negde već bili, ikao pouzdano znate da niste? Meni se dogodilo sa Prebilovcima posle čitanja priče “Nikoljdan u Prebilovcima”. 
Znam i miris i zvuk sela. Naroćito zimski. Čujem mu i pesmu i jauk. 
Ako niste nikada čuli kako zvuči jauk kroz pesmu, čućete čitajući ovu priču. Mene evo prati kroz tri godišnja doba i znam da me neće nikada napustiti i nek neće. Živi smo i među svojima samo dok živi sećanje na nas. 
Ja bih da Prebilovčani streljani i živi u jame bačeni nikada ne umru. Ako umru, umrećemo i mi, pred Bogom i ljudima, od stida, mada to možda nećemo niz znati, ali umrećemo sigurno. 
Nikoljdan u Prebilovcima, te zlokobne 1941 ječi smrću, životom, prkosom, bolom, ponosom, hrabrošću, verom, nadom, ljubavlju. Otežao od muške suze, teške, najteže prelomio se dan na pola kao prezrela, nabrekla voćka: u jednoj polovini smrt u drugoj život. Prva jeca. Druga je teši.
Srpska kuća je živa dok ima ko sveću za krsnu slavu da zapali. To su znali Prebilovčani njihov rod i prijatelji. Ako nas je zlotvor jednom ubio, neće po drugi put, neće zauvek. 
Upalićemo sveću iako neće imati ko kolač niti žito ta zgotovi, ko ženskim osmehom kuću da ugreje i dečijim plačom da je oživi. 
Zapalti sveću i obratiti se Gospodu molitvom umesto prekora u sred opustošenog sela gde je sva nejač pobijena, gde nema više ko da rađa niti ko da raste, je podvig sam za sebe.
Pred njim bi se i sam Jov poklonio. 
Čak ni on nije pevao. 
Prebilovčani jesu. 
Za ovih nekoliko decenija života, pročitah nešto knjiga i pogledah nešto filmova. 
Verovatno na hiljade. Nikada i nigde se ne sretoh sa nečim sličnim. Niti sam pisac niti dramaturg, scenarista ili režiser i nisam nikad ni žalila sto nisam. Sada žalim. Nikoljdan u Prebilovcima je dan nad mnogim danima, pobeda nad mnogim pobedama, pesma nad mnogim pesmama. Živ mi je pred očima i bez filma, a kako bi tek na platnu “odjeknuo”. Kad bih nekako mogla, poslala bih pismo pojedinačno svim režiserima i scenaristima sveta da snime film o Prebilovcima ’41 ali i ’45, ’46 kad su se “starci ženili”. Posle toga, možda bi se i feniks zvao drugačije – možda baš Prebilovci! 
Čovek počesto i kad nije žrtva voli da se smatra žrtvom. Na neki bolestan način, to mu nekako čak i godi, “pere” mu mane i grehe, izaziva sažaljenje i milosrđe ili bar skreće pažnju na njega. 
Prave žrtve obično ližu svoje rane u tmini samoće, da niko ne vidi. Pre nego što izađu na svetlost, među ljude, previju bolna mesta, otresu blato sa cipela, suze sa revera i izaberu snagu umesto slabosti, hrabrost umesto kukavičluka, reku umesto bare, planinske vrhove umesto močvara, ponos umesto stida! Život umesto smrti!
O ovome svemu i još mnogo čemu Pebilovčani bi mogli naučiti svet.
Ostaje mi jedino da se nadam da će Prebilovci biti sasvim obnovljeni uz pomoć ljudi koji osećaju simboliku, veličinu i značaj opstanka sela i preporoda za sve nas Srbe i sve Ljude mučki pomorene bilo gde na ovoj planeti. 
S dubokim poštovanjem predaka i potomaka ovog jedinstvenog sela.

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template